Svetislav Basara: Razum je precijenjen, humor je podcijenjen, a sve ga je manje

Svetislava Basaru upoznala sam prije nekoliko godina na Mediteranskom festivalu knjige u Splitu. Dva dana sam sjedila s njim za stolom i razgovarala, a da ga nisam prepoznala. Taj drugi dan, navečer se “potrefilo” da upravo s njim i književnim urednikom Krunom Lokotarom odem u poznatu splitsku konobu “Hvaranin” na večeru. Kada smo došli do automobila koji će nas odvesti do konobe shvatila sam da se nisam upoznala s čovjekom. 

Naravno da mi je bilo neugodno, a još više kada sam mu pružila ruku i shvatila o kome se radi. No on mi nije zamjerio. Činilo se da mu je na neki način bilo drago jer je netko s njim razgovarao iskreno bez potrebe da mu se ulizuje ili pazi što će pred njim izgovoriti.

Naravno da me je, osim što se radi o čovjeku s kojim je privilegija razgovarati, s time oduševio. Kasnije, tijekom večere, sjedio je do mene i bio posvećen našem razgovoru mada je za stol sjeo i jedan kolega koji je baš žarko s Basarom htio razgovarati; prekinuo je naš razgovor i kazao: “Znate, Bojana i dalje misli da postoje dobri i loši ljudi”. Basara ga je pogledao i kratko odgovorio: “Pa postoje”. Nepovratno me tada kupio. Znala bih mu se u ovih nekoliko godina javiti, uvijek mi je toplo odgovorio s nadom da sam dobro. 

Posljednji put sam mu javila ovo ljeto da šaljem pozdrav iz riječkog kafića “Mali Rock” u kojem sjedim i razgovaram o njegovim knjigama s čovjekom koji ga poštuje, čita i koji mi je posudio nekoliko njegovih knjiga. Jedan od najznačajnijih suvremenih srbijanskih književnika odgovorio mi je da mu je drago da sam ga se sjetila. Naravno da je strahovito važan utjecaj i doprinos koji je Basara ostavio i ostavlja kao pisac, novinar, dramatičar, kolumnist i mislioc, ali na spomen Svetislava Basare meni će uvijek na um prvo pasti riječ – čovjek; onaj kojeg nije pojela slava, koji se ne odnosi prema ljudima nadmeno – takve ljude danas nalazimo u tragovima. Baš zato mi je bio iznimno važan ovaj intervju; htjela sam da ostane trag. Jer kako mi nedavno reče kolega i književnik Davor Mandić – unatoč svemu, bitno je ostaviti trag. A možda je ponekad  i važnije od vlastitog traga tragati za tuđim tragovima, pogotovo onim ljudskim.

Svetislav Basara rođen je u Bajinoj Bašti 1953. godine. Dosad je objavio više od trideset knjiga. Dobitnik je brojnih nagrada za književnost. Osamdesetih godina objavljuje roman “Fama o biciklistima” koji se smatra jednim od najboljih srpskih romana 20. stoljeća. Prevođen je na engleski, francuski, njemački, mađarski, bugarski, talijanski, španjolski i makedonski jezik. Neki bi mi sigurno zamjerili što njegov stvaralački opus svodim na ovako kratku crticu, ali sam sigurna da se Basari ne bi svidjelo da pišem hvalospjeve o njegovom radu. Dovoljno je i ovo kockanje što sam pisala o njemu kao o čovjeku.

S obzirom na trenutnu društveno-političku situaciju u Srbiji moram Vas prvo pitati – kako ste?

Pa s obzirom na godine i društveno-političku situaciju, dosta dobro. To što sam relativno dobro mogu zahvaliti uglavnom  činjenici da sam na povelikoj (fizičkoj) distanci od društevno-političke situacije.  Većinu vremena provodim u jednom selu u Sremu. U selu nema napetosti kakvih ima po gradovima, a naročito u Beogradu, što opet ne znači da je atmosfera u selu idilična; atmsfera je loša i po selima, ali je barem tišina i barem ima dosta mesta za parkiranje.

Kako vidite ishod protesta koji ne jenjavaju?

Uopšte ne vidim ishod. Najverovatnije ga neće ni biti. Da bi protesti imali ishod, prethodno se mora znati šta se približno tačno  osim smene Vućiča hoće postići.  Već godinama govorim i pišem da Vučić nije uzrok situacije u Srbiji koja se bliži granici nepodnošljivosti, da je on samo krajnja posledica  zaumne politike koju, koliko vidim, niko i ne pomišlja da menja.  Nešto slično je Latinka Perović - od nje sam to i naučio - rekla za Miloševića, citiraću po sećanju: "Nije Milošević napravio Srbiju ovakvom kakva je, Srbija je napravila Miloševića. "

Koliko je Srbija danas sposobna da čuje vlastitu istinu?

Apsolutno nespremna, kao što je oduvek bila.  Naprosto ne može. Pokojni Đinđić je devedesetih  zapisao sledeće rečenice koje razotkrivaju suštinu (nerešivog) problema, citiram: "Srbija je društvo koje ne zna ništa o sebi" i "Za srpsku političku elitu je jedino važno da Srbija postoji".  Ono što Srbija "zna" nije znanje  proisteklo iz istorijskog iskustva i kritičkog sagledavanja prošlosti, nego okamenjena   motivaciona priča o pravednim, gostoljubivim  Srbima koji vide samo oslobodilačke ratove i koje ceo svet mrzi samo zato što su Srbi i pravoslavni. Ta priča je zajednička i za tzv. "radikalnu"  i za tzv. "građansku" Srbiju. Mnogima se ne sviđaju Milošević ili Vučič, ali priču koja ih čini Miloševićem i Vučićem, niko ne dovodi u pitanje (ili je retko ko preispituje).

Zašto se u Srbiji generalno više voli mit nego činjenica?

Zato što mitska postavka stvari oslobađa od misaonih napora, "omekšava" neprijatnu realnost  i ukida svaku odgovornost. 

Kako Vi promatrate pojam “balkanizam”? Je li to pitanje sudbine ili izgovora?

"Sudbina je teška reč.  Radije koristim reč “proviđenje”.  Stanje na Balkanu nije posledica neke kletosti sudbine, nego suprotstavljanja balkanskog življa planovima proviđenja. Mnogo loših značenja koja se učitavaju u pojam balkanizam imaju uporište u balkanskoj realnosti, ali valja reći da Centralna i Zapadna Evropa učitavaju u Balkan i mnoge svoje manjkavosti i balkanizme. 

Je li humor jedino preostalo oružje razuma?

Razum je precenjen. Humor je potcenjen. I sve ga je manje.  Ne treba smetnuti s uma - uz napomenu da um nije isto što i razum - da su mnoga zla u XX. veku bila veoma racionalno ustrojena. Humor je osvežavajući upravo zato što nije razuman. 

Tko je po Vama danas veći heretik: ateist ili vjernik?

Danas su svi jeretici. Vernici možda još više. Pre nekoiko godina na nekom međunardonom skupu svetskih religija jedan rabin je izašao za govronicu i rekao: "Gospodo, moderne religije smrde".  Pravi opis.

Što biste, kada biste imali apsolutnu moć na jedan dan, napravili za narod Srbije ili državu?
Ne bih prstom mrdnuo. Zašto bih, čak i da sam svemoćan, uradio za nekog nešto što je sam morao da uradi, što nije čak ni bilo teško uraditi. 

Vjerujete li u moć književnosti – da ona zaista može mijenjati društvo?

Shvaćena u u najširem smislu, književnost  presudno  utiče na društva. Nevolja je što najveći uticaj ima loša književnsot i loša filozofija. 

Koja Vaša knjiga je ona koja Vam je najdraža i zašto?

To bi bio roman "Anđeo atentata". Nekako mi je najkomlpletniij, "najspakovaniji", sa najmanje "praznog hoda", koga mora biti u i najboljim delima. 

Što Vas i dalje nagoni da pišete? 

Ne znam šta bih drugo radio.  Pogotovo sada. Dok sam bio mlađi, bilo je više stvari koje su me inetersovale, umeo sam i dokoličiti. Sada to više ne mogu. 

Djeluje li na Vas pisanje terepeutski?

Na to pitanje bih vam mogao odgovoriti samo kad bih znao šta bi bilo sa mnom da nisam pisao. 

Koje knjige su utjecale na Vas, odnosno za koje knjige smatrate da bi ih valjalo pročitati?

Spisak je predugačak. 

Što je opasnije – loša književnost ili nikakva književnost?

Mnogo je opasnija loša književnost. Znate kako je pevao Bob Marley: no woman, no cry. Od nikakve književnosti nikakva korist, ali nikakva ni šteta. Što se ne može reći za lošu književnost. 

Postoji li tema o kojoj svjesno šutite – i ako da, zašto?

Pa ima mnogo tema o kojima čutim. Zato ću ih i sad prečutati.    

Bojite li se nečega?

Mnogo čega se bojim.  Ovo su zemlje straha. Ima čitavih predela, naročito u Bosni, Kosovu  i u jugozapadnoj Srbiji gde se strah maltene može opipati, čak i kad je situacija najmirnija. 

Može li Vas danas još nešto oduševiti?

Kako da ne. Neka nova knjiga, neki dobar film, susret sa starim prijateljima ili naprosto lep dan. Podmakle godine nisu prepreka za vedrinu. Nešto u nama je staro od rođenja, nešto, opet, nikada ne ostari. 

Da se danas vratite u dvadesete – biste li izabrali isti put?

Verovatno da. S tim što bih mnogo toga promenio na usputnim stanicama.

Je li čovjekova suština u onome što kaže ili u onome što zadrži za sebe?

Opet jedna teška reč – "suština".  Mislim da bi za svakoga - a i za svet uopšte - bilo mnogo bolje kada bi  manje govorili.

Kako biste voljeli da Vas pamte – ili Vam je to potpuno nebitno?

Ko će me se uopšte sećati osim porodice i nekoliko prijatelja koji će me nadživeti. Ko bi više trebao da me se seća.