Saša Ćirić o marginalnosti, rezidenciji i fantasy književnoj Republici (2.dio)

Prvi dio razgovora sa Sašom Ćirićem možete pročitati ovdje.

Hejter, lovac na skalpove pisaca, i, kako kaže jedan od autora, „Saša Ćirić, koji se lažno predstavlja kao književni kritičar, tipična je žrtva „tranzicionih procesa” u srpskom društvu“. Nema poštede kada se govori o Vama, bilo ogorčeno, kritički, ili prijateljski. Kritičari su propali pisci, kao što su sportski novinari neuspjeli sportaši, ili barem tako vole reći.  Vječno drugo, ili četvrto mjesto se čini biti kritičarem u kulturnom polju. 

U stvarnosti to znači da se premalo govori o genezi i mentoriranju kritičara jer svi su oni takvima postali tek poslije prvotnih neuspjeha, ili u želji da se probije na bolju poziciju. Gledajući iz vašeg iskustva, kako je izgledao proces postajanjem kritičarem te odabir da se ostane u toj poziciji? Tko su bili za vas ključni ljudi i trenuci u kritičarskom poslu? I tko bi trebao/morao/mogao to biti danas novim kritičarima? 

Saša Ćirić: Uh, ovo je autobiografsko pitanje koje podrazumeva samoanalizu i neku vrstu ogoljavanja, intelektualni i biografski striptiz, što najteže pada kritičarima koji su po definiciji voajeri :) Prvo bih konstatovao da još nisam video da me neko nazvao osobom koja se lažno predstavlja kao kritičar, što znači da više nemam uvid u to ko me i kako pominje, mada sam bio u uverenju da me niko više ne pominje, ali i ranije u tom smislu nije bilo bolje (odnosno gore, ako imamo u vidu kako bi me verovatno pominjali :)) 

Ali, hajde da direktno odgovorim na pitanje (nadam se da se ceni i to što direktno odgovaram, kao što bi u književnoj kritici trebalo da se ceni kada neko direktno proziva mane i vrednuje pisce i njihove knjige). Bili su mi važni teoretičari/ke i autori/ke (rodna diferencijacija gnjavi, ali je koristim i kao stav i kao provokaciju, jer smatram da je tako ispravnije umesto muške gramatičke hegemonije), koji su delovali na mene otkrivalački, odnosno razvijali osećaj za, nazvaću to dijalektičko mišljenje, tako da se ispod površine vidljivog (da krenem s tom binarnom opozicijom površina-dubina, vidljivo-skriveno) otkrije „kostur“ ili „shema“ tzv. imanentne logike teksta, a onda da vidimo da li su se autor i autorka toga pridržavali, odnosno šta im je još stajalo na raspolaganju a nisu iskoristili.

To su bili polemički nastrojeni ljudi koji su trpeli zbog svog kritičkog mišljenja, ali su (p)ostali lučonoše i nakon svog vremena, da ne kažem Luciferi (čista igra rečima) ili Svetlozari.

Potom da skeniramo strukturu onoga što su uradili i vidimo koje je to posledice ili efekte proizvelo. A onda da vidimo kako se taj tekst uklapa u šire kontekste vremena kad je nastao i sredine kojoj se obraća, razume se i u odnosu na poetičke tradicije na koje se naslanja. Onda u finalu upletemo malo i svoj senzibilitet i ukus, ako već nisu sve vreme prisutni u analizi, stavimo onu imperijalnu britansku periku na glavu, i presudimo intelektualno pošteno, znači iskreno i bez kalkulacija, kako se mi sami određujemo prema konkretnom delu/tekstu, apsolutno svesni svih rizika koje takav čin nosi sa sobom, od saznajno-analitičkih i reduktivno-vrednujućih do socio-psiholoških, koji se odnose na to kako živeti posle napisane/objvaljene književne kritike. 

U redu, sad sam iscrtao „recept“ pisanja kritike, a za sve ovo često nema prostora u medijskoj kritici, ali neka stoji, možda nekome i posluži, makar da ospori ili da iskoristi kao referencu u svom naučnom radu :) 

Elem, natrag na pitanje, to su bili polemički nastrojeni ljudi koji su trpeli zbog svog kritičkog mišljenja, ali su (p)ostali lučonoše i nakon svog vremena, da ne kažem Luciferi (čista igra rečima) ili Svetlozari :) Nisam pominjao imena jer ih: a) ni sam nemam, mada bi tu sigurno bili Bart i Fuko, Nikola Milošević i Svetlana Slapšak, Lešek Kolakovski i Teri Iglton, Dubravka Ugrešić (i kao esejistkinja) i Jovan Skerlić, iz različitih razloga – dosta heterogen skup :), i pod b) upravo sam naveo neka imena :) 

Dosta toga što nam je blisko, zapravo je formirano oficijalnim kurikulumima i stanjem na sceni.

Nesuvislo je da preporučujem bilo šta, još manje da insistiram ili „preskribujem“ nekakve liste obavezne literature ili must read autora/ki i potpuno sam siguran da svako ko piše ili planira da piše o književnosti već ima neke „omiljene“ autore/ke. Mada, i to treba reći, dosta toga što nam je blisko, zapravo je formirano oficijalnim kurikulumima i stanjem na sceni, pa se sad pitam da li su zapravo autori i autorke koje nam znače oni koji su nam omogućili da izađemo iz limita nasleđenog ili okvira naučenog, odnosno, zašto ne, koji su nam produbili stečena saznanja i doveli u pitanje prihvaćenu orijentaciju. 

Postoje li uopće ucrtani putevi za kritičara danas? 

U kojim bi to mojsijevskim ili aristotelovsko-boaloovskim tablicama bili ucrtani? :) Pretpostavljam da misliš na metodološke puteve, pre nego na one praktične, gde objavljivati, budući da su tu „putevi“ malobrojni i suženi, a nisu isključene ni aporije ili ćorsokaci. Maločas sam dao neki mogući nacrt (što bi rekli nadrealistički autori, nacrta jedne moguće fenomenologije iracionalnog, Marko Ristić i Koča Popović), šta bi književna kritika mogla ili „trebalo“ da sadrži, ali to ne bih nazvao putem već sažetkom jednog kritičarskog iskustva i predlogom jednog mogućeg pristupa. U metodološkom smislu sam pristalica kineske „mudrosti“ o cvetanju hiljadu cvetova. 

Apsolutno treba pitati i malo voajeristička/autobiografska/žuta pitanja i kritičare. Ne kažem da onda treba i tiskati priručnike za kritičare, kao što što postoje priručnici za pisce... Ali dobro je u javni diskurs uglaviti i mjesta gdje se priča o tim prvim koracima kritičara. Recimo da te priče otvaraju vrata, kao što i profesori ili vlastita ludost u početku otvaraju vrata časopisa. A ja sam, iskreno, baš mislio na praktične puteve jer te ne želimo pretvoriti u ljekarnika ili kuharica pa da nam ispisuješ recepture. Spomenuli smo na samom početku projekt kao „Criticize this“, a postoji i Bookstanova radionica, a treba spomenuti, barem kod, inicijativu Kritike HDP da obrazuje novu generaciju mladih kritičara. 

Now, hear me out – slažem se da tradicionalni prostori književne kritike iščezavaju zbog __________ (ostavljam svakome da opiše svoje viđenje tranzicijskog okvira), ali ponekad se podcjenjuju drugi prostori ili mediji koji su bliži novim generacijama. Pobunjene čitateljke imaju svoj YT kanal, pojavljuju se i podcasti, imamo ogromnu prazninu po pitanju video eseja ili sličnih uradaka. Moram reći da vjerujem da svi oni mogu preko drugih medija ponovo stvoriti preduvjete da se na temelju privučene publike i statusa tih grupa stvori izgubljeni prostor za književnu kritiku. Naravno, bez institucionalne podrške, rizik je uvijek visok da kada nestaje nezavisnih sredstva ili entuzijazma ili prijateljstva da sve, kao i uvijek, ode u plamen.

Kako gledaš na sve to? A još nisam ni stigao pitati kako bi gledao na apsolutno skraćene forme koje danas vladaju kao što je booktok itd. 

Saša Ćirić: Skraćene forme prezirem i odbacujem kao odliku prinudne pragmatike tviter filozofije, jer se ne može ništa suvislo reći (poroditi) na takvoj Prokrustovoj postelji teksta (eto lepe pomoći antičke mitologije :). A što se tiče drugih formi i formata razgovora o knjigama (kanali, podkasti i sl.) to načelno podržavam, iako u tome ne sudelujem jer mi je dovoljna ova forma, tekstualna. U stvari da budem konzervativno odsećan, kritika je nužno vezana uz tekst, ali je razgovor o književnosti nešto mnogo šire od kritike, pa samim tim može imati šarolikije formate i dalji domet. Tu je sad pitanje koliko se kritički, utemeljeno i znalački govori o knjigama (što svakako važi i za kritiku). Dakle, ne u kom formatu nego kako, a prepoznajem vrednost novih medijskih formata pristupa knjigama. Samo i tu treba razvijati kritičko mišljenje. 

Je li pozicija kritičara tranzicijska uloga koja nas, ovisno o zarađenom kapitalu, samo odašilje na drugu, bolju poziciju? Ili je za one koji žele ostati kritičarem ta pozicija nužno marginalna, van svih krugova moći? Ili za određene može postati pozicijom moći?

Saša Ćirić: U izvesnom smislu, pozicija književnog kritičara, u prošlosti predominantno muška, uvek je bila pozicija moći, odnosno delatnost koja je imala određen uticaj na javno mnenje, to jest na čitalačku publiku koja je u isto vreme ciljana potrošačka grupa izdavačkih kuća, na kulturne rubrike medija i na književne žirije koji su iz redova tekuće kritike regrutovali članove žirija. Tranzicija, ako mislimo na onu iz socijalizma u kapitalizam, koja se kod nas dogodila tokom ratnih 1990-ih, a pitanje je kada se i da li se završila, nije tu ništa bitno promenila, bar ne u strukturnom smislu, sem što je u praksi suzila opseg te moći književne kritike time što ju je prognala iz medija, omalovaživši ujedno studije književnosti i humanistike, pa su nagrade postale jedino mesto moći kritičara i kritičarki, ako se dočepaju žirija, jer su književne nagrade ostale jedino preostalo mesto medijskog interesa kao mesto spektakla i potencijalnog skandala, i kao instrument preko kojeg se distribuira, za uslove u kojima žive pisci, ne mala finansijska suma. 

Nema bolje pozicije za kritičara ili kritičarku, kad je reč o bavljenju književnošću, ali svakako mogu da se književnošću bave na drugi način, recimo akademski ili naučno, ili da napuste oblast kritike (vertikalna ili profesionalna migracija). U praksi književne kritike poznata je činjenica da su kritikom počinjali da se bave oni koji će postati asistenti na fakultetu i baviće se kritikom samo dok su asistenti, da bi održali vezu sa savremenom književnošću ili formirali svoj uticaj na scenu, ali bi nakon nekog perioda, ne tako dugog, prestajali s tim, pokazujući da im je kritika bila odskočna daska za bavljenje naučnim istraživanjem ili predavačkim radom, odnosno da je književna kritika neka vrsta delatnosti za početnike i dakle, inicijacijska forma analitičkog diskursa. 

U praksi književne kritike poznata je činjenica da su kritikom počinjali da se bave oni koji će postati asistenti na fakultetu i baviće se kritikom samo dok su asistenti, da bi održali vezu sa savremenom književnošću ili formirali svoj uticaj na scenu, ali bi nakon nekog perioda, ne tako dugog, prestajali s tim.

Što se marginalnosti pozicije književne kritike tiče, taj je utisak opšti, da jeste marginalna, ali se zaboravlja da je i položaj književnosti i kulture sličan tome. Da su vremena nalik onima, recimo u osamdesetima, kada su tiraži knjiga bili za danas nezamislivo visoki, da ima sijaset književnih časopisa različito profilisanih koji obezbeđuju pristojne honorare, da se o kulturi govori ozbiljno i stručno i u mejnstrim medijima, da kritičar ili kritičarka postanu javna ličnost, kao što je to ponekad slučaj sa ponekim od pisaca danas, utisak o marginalnosti kritike ne bi postojao. 

Kada uopće možemo postati kritičarima? Primjerice, trebamo li spaliti sve naše kritike do 30 godine? Pitanje je tu koliko je važnije znanje ili stav kod kritičara, zar ne? 

Saša Ćirić: Ne treba ništa spaljivati (uostalom da je Kafka to zaista želeo, učinio bi to sam, a ne bi teret amaneta i dileme tovario na pleća najboljeg prijatelja), ali ne treba ni sve što se napiše objaviti. Što postaje nemoguće ako se živi od toga, bio novinar/kolumnista ili pisac. Počinje se kada se oseti potreba za tim, ma kada to bilo, u srednjoj školi još, na fakultetu ili mimo njega, jer ne studiraju svi, ili ne studiraju svi književnost, nakon fakulteta, ili nakon pomenute 30. godine. 

Nema pravila i ne znam kako bi moglo da ih bude. Izreka o bacanju u vodu prvih mačića, doduše ne znam koliko je raširen, vama u Rijeci je nadohvat ruke baš velika voda, što bi rekao makedonski autor Živko Čingo, dakle ta izreka polazi od sličnih postulata, da je ono primordijalno obično ili nužno nešto početničko i slabo, što ponekad i nije slučaj. Moj stav je empatično-pragmatički i drži se one tradicije o pokušajima i pogreškama, odnosno o postepenom sazrevanju, kod nekog bržem kod drugog sporijem. Poenta je da se piše i radi na sebi. 

Ne treba ništa spaljivati (uostalom da je Kafka to zaista želeo, učinio bi to sam, a ne bi teret amaneta i dileme tovario na pleća najboljeg prijatelja)

Što se tiče odnosa znanja i stava kod kritičara, to je važno i krupno pitanje, i moglo bi da bude predmet cele (sholastičke i ne samo takve) rasprave. Pozivajući se i na iskustvo i na kultutregersku politiku, moj stav je da kritičar/ka neizbežno moraju da budu obrazovani, da kontinuirano prate scenu (da čitaju što više recentne produkcije i da pišu o što više knjiga), da formiraju i usložnjavaju svoj ukus (na tragu Dejvida Hjuma), i, poželjno, da podupiru inovativne i eksperimentalne poetike, odnosno zahtevna i složena dela nasuprot sancta simplicitas i lakoj zabavi, ali, to poslednje, to je samo moj izbor i preporuka. 

Dakle, u zaključku, obe su stvari nesumnjivo važne i treba da budu prisutne prilikom pisanja kritike, a ne bih arbitrirao koja je značajnija, ionako ne mogu jedna bez druge – mada ima šmiranata sa stavom bez dubljeg poznavanja stvari i znalaca koji se plaše ili zaziru od toga da iznesu svoj stav. 

Malo kasnije ćeš postati Nostradamus, ali za početak idemo u vremeplov. Postoje li knjige i kritike kojima bi danas izmijenio svoju kritičku ocjenu? 

Saša Ćirić: Pomenuo sam kasnije u razgovoru ono sa čitanjem dobitnika NIN-ove nagrade. Pošto nisam pisao o njima, konstatovao sam da mi se promenio odnos. U redu, tada sam bio mlađi i neprofilisaniji, ali ne mislim da je nešto loše kada posle 20 ili 30 godina drugačije gledaš na neke knjige. Sećam se eseja Dubravke Ugrešić koja kaže da je nekad gutala filmove Tarkovskog a da u zenitu života to više nije bila u stanju. 

I sklonosti i ukus se menjaju, mada još uvek kod mene ne tako radikalno.

I sklonosti i ukus se menjaju, mada još uvek kod mene ne tako radikalno. Zapravo, s vremenom se ukus toliko izoštri da ti je malo knjiga zasita dobro. U tom se slučaju treba na neki način resetovati i dozvoliti si da knjigu pogledaš „očima deteta“, što kaže Milan Mladenović iz EKC+V-a u jednoj svojoj pesmi, odnosno da se vratiš nekakvoj spontanosti recepcije i manje ciničnom delu sebe, ako je uopšte preživeo godine uzaludnog čitanja :) 

Koliko je važno imati širu sliku suvremene produkcije pri nastojanju da se kvalitativno opiše djelo, stavljajući ga u kontekst svoje književnosti? 

Saša Ćirić: Mislim da je nužno imati što širu sliku onoga što se objavljuje (sinhronijska perspektiva), ne samo u okvirima nacionalne književnosti i scene, već (u našem slučaju) i u okvirima zajedničkog i srodnih jezika, odnosno prevedene književnosti – što je, naravno, prevelik zalogaj i za one koji se time bave. Međutim za kritičarku i kritičara imperativ je da poznaju opus autora ili autorke o čijem delu pišu, kao i poetičku i žanrovsku konfiguraciju scene ili scena kojima to delo pripada. 

Tek tako, uz adekvatno poznavanje književne istorije stečeno na studijama i formiran estetski ukus, koji se vremenom dodatno brusi i proširuje, kritika može da postigne onaj doprinos koji se od nje očekuje – stručna primarna analiza novoobjavljenog dela i suvislo subjektivno vrednovanje tog dela. 

Koliko je vama trebalo da si iscrtate svoju književnu republiku te počnete suvremenu produkciju ocjenjivati prema okvirima unutar kojih nastaje?

Saša Ćirić: Nisam izigravao Platona i podizao svoju imaginarnu ili, kako bi rekli kladioničari danas, svoju fantasy književnu Republiku ili Politeiu, počinjao sam kao i svaki otrok ne znajući za poučak: šta zna dete šta je 200 kila, stavi na rame pa nosi :) Znači odmah skočiš u duboku vodu, mašeš ručicama, pa možda i naučiš da plivaš, odnosno da održiš glavu iznad vode. 

Jer ako znate u kakvim su odnosima kritičar i pisac, zar vam nije unapred jasno kakva će kritika biti? I obično jeste tako. Gorko sam ponosan na to što se tu razlikujem od većine. 

Vremenom brusiš u međuvremenu stečeni instrumentarij, nadrastaš se i sazrevaš – zato je važno ostati u „biznisu“ a na pobeći glavom bez obzira tamo gde je lukrativnije, sigurnije ili lepše – pa se onda lakše i regrutuju građani i građanke za tu književnu Republiku. Ako je to cilj, da je osnuješ – meni nije bio. Tome su skloni sastavljači antologija, a ja to nisam. 

Da, pitanje sada zvuči odveć institucionalno i manifestno (tko je predsjednik te Republike, ministarstva, hoće li nas priznati ili ne), ali više je bila stvar stvaranja vlastitog sustava koji ne treba propagirati, ali nama služi da u tom kontekstu možemo uvidjeti inovacije, ili neinovativne prakse, ili da jednostavno možemo postaviti u određene suodnose. Moja prva pozitivna kritika nije moja trenutna pozitivna kritika, recimo to tako. 

Čini mi se da sam ja antihegelijanac i da instinktivno bežim od sustava/sistema, kao što pri čitanju negujem induktivno-empirijski pristup pre deduktivno-teorijskog. Dakle, ja se prepuštam tekstu da me vodi, koliko je moguće u njegovoj percepciji, pa analizi, a onda da dopustim sebi i u vrednovanju (da zanemarim šta mislim o piscu kao osobi, da li mi je nešto lično nažao učinio, njegove stavove i način života itd). Da, tako se dolazi do plodonosne nepredvidljivosti kao razloga da se prati kritika. Jer ako znate u kakvim su odnosima kritičar i pisac, zar vam nije unapred jasno kakva će kritika biti? I obično jeste tako. Gorko sam ponosan na to što se tu razlikujem od većine. Ali to treba podneti i živeti s tim kao s grbom na leđima (opterećuje, šteti, a ne možeš je se rešiti, te karakterne crte). 

Često vas pitaju ako ste umorni od posla, od kulture, od života također. Mene također zanima ako ste umorni, ali od čitanja i spoznaje da konstantno praćenje suvremene produkcije u konačnici odaje obrise ocrtavanje književnog prosjeka. Što nije loše – bojimo se te riječi jer ne izgleda dobro na knjiškim koricama, ali koliko knjiga iz 2024. ćemo se sjećati za pet ili deset godina? Kakav je vaš pogled na srpski, hrvatski, ili općenito postjugoslavenski književni prosjek? 

Saša Ćirić: Najzahtevnije pitanje koje bi, da ga shvatim pretenciozno, što se ne bih usudio sada, postalo tema posebnog eseja ili simpozijuma. Pre odgovora važna je napomena da i posle 15 godina kontinuiranog i sistematskog praćenja postjugoslovenskih scena, i kada je reč o savremenoj produkciji, kod mene koji te scene pratim i kao intervjuer i kao kritičar postoje pozamašne rupe onoga što je propušteno, da ne pominjem ono što nije prevedeno (sa slovenačkog, makedonskog, mađarskog i albanskog ponajviše, ova dva poslednja u odnosu na domaće pisce, pripadnike tzv. manjinskih nacionalnih zajednica). Sad nisam siguran da mogu da govorim o proseku pre nego o vrednim knjigama koje srećim ima i dalje, iako ima i oscilacija među potvrđenim piscima. 

Pre odgovora važna je napomena da i posle 15 godina kontinuiranog i sistematskog praćenja postjugoslovenskih scena, i kada je reč o savremenoj produkciji, kod mene koji te scene pratim i kao intervjuer i kao kritičar postoje pozamašne rupe onoga što je propušteno, da ne pominjem ono što nije prevedeno

Na našu "nesreću", a ta reč može da stoji i pod stražom navodnika, jer je reč o biološkoj neminovnosti, prošle godine nas je „napustilo“ nekoliko izuzetnih stvaralaca na „zajedničkom“ jeziku: Dubravka Ugrešić, Dževad Karahasan, Marko Vešović, David Albahari... Da ne ostane na opštim utiscima, navešću više knjiga koje smatram boljim ili dobrim a koje su objavljene proteklih nekoliko godina na hrvatskoj sceni, neke od njih reizdate i u Srbiji, a koje potvrđuju da je se i dalje objavljuju dobra dela i kod autora srednje i mlađe srednje generacije: "Brod za Issu" Roberta Perišića, "Ljeta s Marijom" Olje Savičević Ivančević, "Mladenka Kostonoga" Želimira Periša, "Slučaj vlastite pogibelji" Kristiana Novaka, "Rat" Miljenka Jergovića, "Dok prelaziš rijeku" i "Putujuće kazalište" Zorana Ferića, "Drugi zakon termodinamike" Draga Glamuzine, a njima bih pridružio prozu Marijane Čanak i "Bečki roman" Dragana Velikića. 

Bez ulaženja u pokušaj tipološkog razvrstavanja poetičkih profila, žanrovskih sklonosti i vrednosnih dometa na pomenutih scenama, što bi bio posao za jednu dobru studiju ili komparativistički ogled, postjugoslovenske scene su dosta žive, tu bih naveo svojevrsni bum, bar za mene, autorki i autora u Makedoniji koji su 80-og godišta (Davor Stojanovski, Frosina Parmakovska, Irena Jordanova, Petar Andonovski, malo starija Nikolina Andova Šopova, Đorđi Krstevski), ili odličnu dramsku autorku sa Kosova, Doruntinu Bašu, ili odlične novosadske pisce na mađarskom jeziku, od Lászla Végela do Rolanda Orčika i Ildiko Lovaš, ili slovenačku autorku Gabrijelu Babnik. Eto, neka se odgovor završi svojevrsnom preporukom za čitanje umesto nekom opširnom ili dosadnom sintezom. 

Malo da zakrenemo. Saša Stanić je u svojem doktoratu moje znanje osvježio po pitanju velike promjene u domaćoj romanesknoj produkciji gdje kaže da je tijekom devedesetih godina u Hrvatskoj objavljen 151 roman. Danas je uobičajeno da se objavljuje godišnje njih između 60 i 80. Sve više knjiga, sve manje kritičara i sita. A usporedno možemo pratiti kako nam je čitalačka kultura u padu, ili trenutno stagnira na niskim razinama. Čak i nemam pitanje, samo sam htio iznijeti pa da vidimo gdje će nas odvesti. 

Saša Ćirić: U Srbiji se godišnje objavi između 150 i 200 romana, a od toga vredi truda prelistavanja recimo četvrtina, da bi dvadeset do trideset bili vredni pažnje a desetak ozbiljnijeg čitanja. Plus-minus. Da, potpuno tačno, sve više knjiga a sve manje analize i procene vrednosti tih knjiga. Što se čitalačke kulture tiče, oni koji rade u školama, i osnovnim i srednjim, lamentiraju da đaci „slabo čitaju“, što zabrinjava, kao i to da se na studije književnosti i jezika upisuje svake godine sve manje studenata, što je odraz i tržišne vrednosti ovih studija, ali i atraktivnosti same književnosti za mlade. 

Postoje posvećeni čitaoci, većina uključenih na sceni kaže da su to većinom čitateljke srednje i starije generacije, a i dosta pisaca su posvećeni čitaoci.

Međutim, na drugoj strani, postoje posvećeni čitaoci, većina uključenih na sceni kaže da su to većinom čitateljke srednje i starije generacije, a i dosta pisaca su posvećeni čitaoci. Nemam pretpostavku kako će to sa čitanjem ići, ali evo pada mi na pamet, a o tome sam jednom pisao, u 20. veku, se klackalica selila sa verbalne na govorne pa na vizualne medije i obratno, sve do multimedijalnih, od nasleđene štampe do radija, od radija do televizije, od televizije ka mobilnoj telefoniji i internetu i društvenim medijima (verbalno-audio-vizualno- sve u jednom), ali kod telefona poruke pa fotografije i video klipovi. 

Sve ovo pominjem da bih poentirao da pisanje i čitanje nije sasvim proterano ni u tzv. novim&pametnim tehnologijama. Ali i tu, kao i u svim fazama ili etapama pismenosti i kulture pre, važno je kako se piše i da li se razmišlja a ne u kom mediju, pa ni koliko ljudi aktivno u svemu tome učestvuje. 

Konačno, što nam donosi budućnost? 

Saša Ćirić: Hvala ti na prilici da se zaogrnem u Nostradamusove haljine, koju sigurno neću biti u stanju da iskoristim. Ali to o sećanju je škakljiva stvar – koliko se knjiga zaista sećamo iz proteklih godina, ili uopšte, i zašto baš njih? Dobrim delom se klasika sećamo jer smo bili prinuđeni da ih čitamo u školi, pa nam je ostala navika da ih smatramo velikim. Istina, s druge strane, da ne posežemo opet za svakim od tih klasika – recimo, i ja sam poput mnogih (kao pisac Dragan Velikić na primer), koji je više puta čitao Bulgakovljevog "Majstora i Margaritu", Andrićeve ili Kafkine priče itd., delom da vidim kako deluju na mene posle tolikih godina, delom jer osetim potrebu koja je neobjašnjiva. 

O maglovitim poljima budućnosti mogu da kažem tek da ih se ne plašim.

Opet, ne mislim da je situacija tako beznadežna. Kao profesinalni čitalac (pred mikrofonom kao radio intervjuer i kao dvodecenijski kritičar) sećam se dosta knjiga savremenih domaćih/regionalnih koje su mi značile, pa sam neke čitao i po drugi put, istina za potrebe pisanja nekih tekstova, recimo za Treći program Hrvatskog radija i emisiju „Pojmovnik postjugoslavenske literature“, koju su uređivali Gordana Crnković i Boris Postnikov – tada sam pisao o dobitnicima NIN-ove nagrade s početka 2000-ih, nakon desetak godina, i shvatio da svega jedan od tri romana i dalje ima snagu i vrednost, "Kiša i hartija" Vladimira Tasića, dok su mi romani Zorana Ćirića i Vladana Matijevića u međuvremenu postali nekako plošni i slabiji. 

O maglovitim poljima budućnosti mogu da kažem tek da ih se ne plašim, odnosno da ne zazirem od književnosti koja će se pisati, u smislu da neće biti na nivou svojih prethodnika, a i u smislu da će veštačka/umjetna inteligencija pomrsiti konce ljudima i njihovoj originalnosti. 

Neće biti na nivou svojih prethodnika? Može li i to biti tema simpozija? Ne mogu sada ne pitati kako gledate na novu generaciju pisaca? 

Saša Ćirić: Kao na znatno slabije od prethodnih generacija, što je doduše važilo i za te prethodne generacije. A kad sam se suočio s tim stavom, prepoznao sam dve matrice psudomišljenja: o kvarenju zlatnog veka (ranije je bilo bolje, najbolje na mitskom prapočetku) i o patuljcima na leđima divova (odnos renesanse prema antici). Kad pogledate naš književni 20. vek, a tu su nama ti prapočeci, trojica autora dominiraju, Andrić, Krleža i Crnjanski, pa dolaze druge generacije, pa posle rata Kiš, Kovač, Pekić, Marinković, pa do savremenog doba i Dubravke Ugrešić, Albaharija, Karahasana, Vlade Uroševića, Bore Ćosića, Drage Jančara, Daše Drndić... 

Da, dosta muški kanon koji se može/mora dopuniti. Ali poenta je da su svi mlađi koji su počinjali bili slabiji od prethodnika, da bi poneko tokom vremena opstao, odnosno izdigao se u akademsko-kritičko-čitalačkoj recepciji. Ne sumnjam da to isto čeka one koji su rođeni devedesetih ili početkom dve hiljaditih, pa tako redom. I da će tu objektivno biti znatno više autorki nego do sada, znači po značaju njihovih opusa a ne zbog rodne ravnopravnosti ili, daleko bilo, političke korektnosti. 

Neuobičajeno je imati kritičara u rezidenciji. Kako gledate na ulogu rezidencija za autore u suvremenom svijetu? Ispunjavaju li one još uvijek svoju svrhu? Što nam govori sve učestalija pojava rezidencija? 

Saša Ćirić: Slažem se da je neuobičajeno da kritičar postane književni rezident, iako sam morao da uzmem godišnji odmor da bih koristio tu rezidenciju, i iako sam još ponešto sem kritičar, što u stvari i nije moja primarna nazovimo je vokacija. Gledano iz ugla korisnika rezidencija, štiftung pisaca, kako ih je duhovito nazvao jedan moj kolega, one su divne oaze i plaćeni eskapizam od stvarnosti, koji doduše za neke može da postane dominantni modus vivendi, ako krenu da skaču sa jedne na drugu rezidenciju kao žaba s jednog na drugi lokvanj. Em su nešto zaradili za određeni period em se osećaju da su uvaženi i cenjeni (jedan savremeni pisac je duhovito rekao da bolje piše kada ga plate, a najbolje kada ga plate više). E sad šta bi bila sve svrha rezidencija? 

Gledano iz ugla korisnika rezidencija, štiftung pisaca, kako ih je duhovito nazvao jedan moj kolega, one su divne oaze i plaćeni eskapizam od stvarnosti, koji doduše za neke može da postane dominantni modus vivendi.

Od autorske relaksacije i sticanja novih perspektiva, što reče na Vrisku Boris Akunjin (on je doduše govorio o višemesečnim putovanjima, ali i rezidencije mogu imati taj efekat) do prikupljanja građe i proizvodnje teksta lišene uobičajenih svakodnevnih briga – u tom smislu svaka rezidencija postiže pun efekat. Razume se, gledano šire položaj zadužbina i organizacija koje dodeljuju i finansiraju rezidencije, i državne i privatne, one su sastavni deo kapitalističkog društva i ova „usluga“ piscima također je deo robno-novčane razmene, koja, eto, može sebi da laska da sadrži i nešto filantropsko, pedagoško, ili mecenatsko u sebi. 

Program Književne rezidencije Kamov odvija se uz potporu javnih potreba u kulturi Ministarstva kulture i medija Republike Hrvatske