Saša Ćirić boravio je u Rijeci u sklopu programa Književna rezidencija Kamov u Rijeci od 15.9. do 1.10. Program se odvija uz financijsku potporu Ministarstva kulture i medija Republike Hrvatske.

1.

Pisanje nastaje ni iz čega. Creatio ex nihilo. Glava je prazna i mislim da ništa ne znam. Što je nešto sasvim drugo od onoga da znam da ništa ne znam. Bliže je fenomenu „le papier blanc“ koji je krajem devedesetih postao virtualan, a rukopis je gotovo potpuno zamenila tastatura. Istina, iz mnogih, bili autori ili ne, kuljaju reči kao užarena magma ili mlaz iz pokvarene cevi, ali to nije slučaj sa zahtevnim a ustručljivim introvertima. Što ne znači da sebe tako vidim. 

Kada se fenomen rasloji, nije reč o banalnom paradoksu da je naše iskustvo izbrisano, kao ona školski proverbijalna tabula rasa, bez „pulchra puella“ u doličnoj deklinaciji, ili da smo kao u SF-u, preko noći, svedeni na nivo jednogodišnjeg dojenčeta, mada i tu nevolja dolazi sa natalnom depresijom ili neizbežnim „darovima predaka“ upisanim u DNK. Nos pomoli sumnja ima li se šta reći, opet ne doslovno, nego vredi li to što se govori iskazivačkog truda i napora tuđeg slušanja. 

Pa opet se javlja glas razuma, koji često nosi rugalačku masku (a zar to dvoje mora biti striktno razdvojeno), koji kaže da si lestvicu podigao visoko, namerno toliko visoko da je ne možeš preskočiti, tako da nisi samo perfekcionista, što je u redu, recimo, nego da maliciozno potkopavaš sebe. (Otkud je sad rugalački razum preuzeo na sebe ulogu shrinka?) 

Prosev introspektivnog zraka, onaj koji prodire unutra (doduše pitanje odakle, gde mu je polazna tačka), kao u Zanosu Svete Tereze, ili bilo koje druge „nebom osijane“, u baroknoj manifestaciji figurativnog uprizorenja, kada ono što se širi iz srca one koje je osetila Svevišnjeg, materijalna nit ili uska traka, u isto vreme postaje svetlozarno sečivo koje se spolja zabija u pulsirajuće srce, a ono, ta neumorna kardio pumpa, postaje jastuče za igle. Svaki zrak jedan ubod, jedna transempirijska konekcija, jedno metafizičko otkrovenje. Ili zabluda. 

Svakim pogledom unutra istovremeno dodiruješ svod. Okačen si kao kao lutak, nevidljivim žicama povezan sa višim silama koje upravljaju tobom, te sile su tvoje misli i ono što misliš da znaš, ili ono što znaš da ne znaš, ono što je skriveno u implicitnim udubljenima ispod belog papira, ispod beline ničega, jer tvoje su misli tvoje nebo, u tome je obrat, kao kod Ksenofonta (beše li to Ksenofont koji je tvrdio da i životinje da umeju da misle da bi smislile bogove nalik sebi?), i one povlače konce tvog pogleda spolja, uzrokujući tvoje strahove i nadanja. I dalje, u loop, u petlju: kada gledaš unutra vidiš ono što je već spolja zadato, vidiš ono što si sam (p)ostavio, kao sa tekstom koji si napisao davno pa si ga uistinu zaboravio, ali to si bio ti, nesumnjivo, ko zna pod kojim i čijim uticajem, pa ti deluje kao da ga je napisao drugi, makar neke delove – znači li to da si se promenio do neprepoznatljivosti, ili si, as usually, mrežom za leptirove ganjao one retke specimene a da nisi ni znao kako izgledaju, a hvatao vazduh i sekao ga u prozračne kocke iznenađujućih figura? 

A u stvari je Mebijusova traka posredi – možda je to onomad bila dijalektika? – da se stvaranje ni iz čega oslanja na ono što je u nama ali čega nismo svesni da postoji dok se ne ospolji, a kad se ospolji povuče nas snagom trenutnih asocijacija kao vir ili struje u vodi, na otvorenu pučinu i u beskraj neraščitljivih slika, nelogičnih ili banalnih, jer sve u sebi nosi svoju suprotnost. Otkriće (novog) tugu već viđenog, tako da iako nismo imali ništa da kažemo, sve vreme govorimo i tekstovi nastaju. Ali nas to ništa ne zadovoljava, da li ostajemo na istom ili smo se ipak pokrenuli s mrtve tačke, da li smo se kretali, ili je um poput kuglice u fliperu bio nepredvidljivo hitnut da lupa svoju metalnu lobanju o idiome i okamenjene metafore. Da li smo se kretali ili stajali u mestu, da li smo nešto rekli krenuvši ni iz čega, i šta je to evidentno prisutno, kao tekstualnom vivisekcijom izvađeno iz našeg bića, alien/tuđin koji se začaurio u nama s ciljem da nas iskoristi kao toplu i udobnu ljušturu ili nešto novo što smo postali? 

U stvari, ishod i nije tako beznadežan, zapravo nikad i nije bio takav, možda je veći problem bio u odsustvu volje da se prekopava vlastito biće kao vrt, mada ne može biti samo to, bitno je i ona opcija refresh, promena perspektive i osveženje percepcije. Da, i ono: da me se tiče, mada nejasno je šta je iniciralo početak teksta kao prva nit klupka koje se odmotalo; tačnije, prvo predivo kudelje koje je kao kod suđaje teksta uprelo prvu nit, produžilo je i umotalo u klupko...? 

Da li je to bio otpor trenutnoj malodušnosti i duhoklonuću i pokušaj da se sebi i mogućim čitaocima dokaže da smo itekako živi i da imamo šta da kažemo, svejedno što stvaramo ni iz čega, i da to što pišemo, kao niz porinutih mina, može da pogodi i izmesti iz ležišta više pasionirane tragače nego slučajne prolaznike, donoseći uzdrmanost i nekakvo uzbuđenje, verovatno neshvatljivo? 

2. 

Ne volim sobe u studentskim domovima. Isto su što i monaške ćelije i vojničke spavaonice. A ni rezidencijalni stanovi nisu daleko od toga. Za razliku od hotelskih soba koje mogu biti ovakve i onakve. 

Šta ih povezuje i zašto mi deluju odbojno? Strogo su funkcionalne i gotovo isključivo posvećene jednom cilju. Primarno služe da se prespava, ne da se provodi vreme u njima. Štaviše, svojom jednostavnim nameštajem i grubim rasporedom demotivišu korisnike da se vežu uz njih i da se osete udobno. Upravo to, udobnost, koja nije isto što i luksuz iako može biti povezana s njim, odlika je intime koja brine o sebi, koja je sama sebi važna, koja želi da se rastereti i opusti u ljušturi doma. 

Rezidencijalni stanovi i hotelske sobe najčešće podrazumevaju da će korisnik biti sam, iako ima primera kada nije, bilo da je sam tako izabrao ili mu se tako zalomilo. Dok u vojnoj spavaonici, logično, postoji više ili previše kreveta, obično onih na sprat, što dodatno narušava slobodan prostor sobe, zaposedajući njenu kubikažu i pojedinca dodatno uvlačeći u klaustrofobiju. No, pojedinac u vojsci ionako ne postoji; u zaduženoj uniformi on je tek deo mehanizma. Ali nije poenta u usamljenosti ili težnji ka tome da se bude sam i bez cimera. Što je u studentskim domovima privilegija koja treba da se zasluži. Inače će se u sobi naći još neko, ili još neko pored nekog, obično nepoznati neki. U redu, biti sam se nekako podrazumeva, iako je umesto poželjnog stanja i subverzivne preporuke („Budi sam na ulici“, EKV) samoća oduvek bila balast kojeg se valjalo oslobađati. (Rusoove Sanjarije usamljenog šetača ne nastaju kao apologija usamljenosti, već se usamljenost koristi kao neželjeni okidač za refleksivne promenade). 

Sve ove sobe i staništa, privremena, trajnija ili stalna, markiraju svog korisnika kao nekog ko nečemu služi, od institucije u kojoj se zatekao, izabrao je ili je po zakonu bio primoran da joj se pridruži, do onoga čemu same te institucije, vojska i crkva, ali i univerzitet, služe – dakle, reč je o dvostrukoj službi. U neku ruku, monaška ćelija se izdvaja jer je, ako je tako, ona predmet izbora a povlačenje iz sveta deo samoponištavanja vlastite individue upravo da bi se služilo nečemu višem od sebe. Što se ne može svesti na posao, kao kod profesionalnih vojnika i oficira, iako i oni služe nečemu višem od sebe. Mada se to može reći za svaku službu ili profesiju, jer sve one izlaze u susret potrebama drugih ljudi, od krojača i pekara do šofera i učitelja. 

Nekako je sve logično povezano i najmanje uznemirava u slici monaške ćelije, bar posmatrano sa strane i ako se ova uzme više kao simbol nego kao životna praksa jednog poziva. Na stranu pitanje o ulozi crkve u savremenom društvu ili položaju religije u životu pojedinaca, monaška ćelija je izbor koji počiva na redukciji životnog obilja, pa otuda je logično da i uređenje ćelije bude oskudno. Priroda odgovara srsi a poziv načinu života. Etimologija našeg jezika čuva podudarnost dva izraza, monaške i zatvorske ćelije, što možemo smatrati sporednom sinonimijom. 

Ova podudarnost u izrazima podstakla me na zaključak o svojevrsnom obrtu: zatvor je mesto kazne, ispaštanja i poželjnog prevaspitavanja, mestu gubitka slobode i slobodnog izbora, po čemu je bliže vojsci, iako sve tri ustanove počivaju na principima discipline, subordinacije i hijerarhije. Bar nominalno, zatvor je mesto potpunog i nesvojevoljnog gubitka slobode, vojska delimičnog ali suštinskog i participativnog, dok je monaštvo svojevoljno prihvatanje podređenosti i odricanje od slobode. Pomenuto preokretanje je pojmovno, ono što laicima izgleda kao gubljenje slobode, pripadnicima monaških redova je preduslov da se ona stekne. Studije se tu ne uklapaju sasvim zbog svoje privremenosti i fakultativnosti, odnosno može se na studijama i živeti a ne samo učiti. U stvarnosti, najčešće je od oboje; jedini koji ostaju u tom koridoru zauvek su oni koji preuzmu baklju obrazovanja i nastave da je nose kao predavači, iako napuste svoje studentske sobe, živeli u domu ili kod roditelja.

Rezidencijalne sobe, verovatno, mogu više nalikovati na regularne građanske stanove nego na studentske sobe, i za one retke koji se prepuste štiftung spirali mogu predstavljati trajniji deo njihovih egzistencija. Ali svuda je poenta ista i oseti se na prvi pogled, kada korisnik kroči u prostoriju: ovo nije zarad tvog zadovoljstva i udobnosti, pozvan si tu da odradiš posao kome valja da se posvetiš i stoga si unutrašnjim „dizajnom“ lišen mogućih distrakcija. I, da zaoštrimo, ovde ne pripadaš sebi, već zadatku koji se od tebe očekuje da ga obaviš, otuda nema opuštanja. Živele nove radne pobede. 

3. 

Koliko treba da se navikneš na jedan grad, da budeš u stanju da osetiš njegov puls? Taman dok stigneš da se obriješ, bar jednom iako nisi poklonik te vojničke discipline, i podrežeš nokte, baš tad kada počnu da ti smetaju. Dakle bar kroz jednu sedmicu. Ali i onda, znaš li ćud nebeskog omotača dok bacaš znatiželjan pogled iznad krovova, nose li modro-tmurni oblaci razloge za brigu i kako se pripremiti, kao proverbijalni Englez koji je trajno zadužio kišobran ili kao Dylan Dog, takođe engleski karakter iako crtan i osmišljen italijanskom rukom, koji kišobran ne nosi iz principa, estetike ili inercije. Gde možeš naći sveže pecivo i hleb na koji si navikao, do kad radi tržnica, jer kad se spustiš iz zgrade, malo iza podneva, tezge se prazne a vrlo brzo radnici u kombinezonima i narandžastim majicama kreću da čiste asfalt šmrkovima i da kupe višak gajbica i odbačeno smeće. 

Zašto na prvom uglu, ispod HNK sa plemenitim nazivom, i iza turske kuće na kojoj stoji tabla da je i tu umešao prste neki Nikolaidis, omanji Konzum radi svega do pet popodne i postoji li prodavnica koja radi cele noći (izgleda je to pekara pored autobuskog kolodvora, empirijski provereno, radila je u 2 po ponoći). Kada se na kraju sezone i u kalendarskom početku jeseni muzika čuje do duboko u noć (razume se, Saturday’s night fever, mada se i sinoć, sreda na četvrtak slavio nečiji rođendan, dok se u Ex librisu družilo posle premijere novog Grlićevog filma suspendujući njegov naslov, Svemu dođe kraj), ili na šetalištu koje je odsečeno od mora, mađarski model, za koje sam čuo da je tokom leta treštala turbo folk muzika u nekoliko kafića gde se okupljaju mladi – što je složen kulturološki fenomen koji očito u sebi krije i duh vremena i bizarni duh pobune. Zašto zidovi koji su srećom lišeni jezika mržnje i terora grafita, koji umeju ponekad da budu inventivni, duhoviti i deo umetničkog performansa, nose natpise protiv tovara: ko su ti tovari i kome su stali na žulj ili ozledili sluh svojim njakanjem? U jednom raskopanom gradu gde su infrastrkturni radovi uzeli ozbiljne razmere koje se mogu uporediti sa omanjim bombardovanjem, doduše ciljanim, dakle reklo bi se savezničkim, što je očito stvar trenutka, privremena nelagoda i distrakcija koja će brzo potonuti u zaborav, ali samo ako se radovi završe kako treba i pre prvih većih kiša. U gradu čiji lukobran u isto vreme predstavlja inspirativno šetalište od nekoliko kilometara uz more, na kome je na šine instaliran ogroman kran nosivosti do pet tona, ispod kojeg se prolazi kao ispod neke trijumfalne kapije. 

Na molu su poređani ribarski brodići i hobi-ribiči, brod „Uragan“ izdignut je iznad vode i smešten na stazu, kao eksponat, eskpresionisčka crno-belo-crvena dvojezična instalacija sa četiri postavke: Samoća, Ispovijest, Sloboda i Zagrljaj, natpisi o zabrani penjanja na zaštitini zid iza kojeg su naslagani ogromni komadi stenja, krša i armirani betonski delovi kako deluje nekih građevina, dok se na kraju šetališta uzdiže mali svetionik sa zagasito zelenom svetlošću, do kojeg se može doći malim stepeništem koje šetaču omogućava da se „legalno“ popne na zid i osmotri horizont zaliva. U gradu čiji se turizam na samom početku jeseni ne oseća tako nametljivo a preteći oblaci, uprkos svom narogušenom izgledu, prete izdaljine čuvajući svoj daždeni tovar za blisku budućnost. 

Pa ipak restorani, kafići, pekare i poslastičarnice su na svakom koraku, iza svakog zakutka, na svakom zabačenom trgu ili u zavučenoj i uskoj ulici, grad odmora i užitka, hotela, hostela i pojedinačnih apartmana, kofera različitih veličina na točkiće i ranaca, vodiča i turoperatera..., što je sve na početku jeseni za neke (skupo plaćena) uspomena sa godišnjeg odmora, za druge podeljeno osećanje kao kod grešnog užitka, zadovoljstvo zbog prihoda i indukovane gradske energije praćeno otporom zbog stalnih gužvi i bezobrazno podignutih cena. 

Grad u kome plodovi mora predstavljaju dugu tradiciju, kulturološku prednost i kulinarsku deliciju umesto kontinentalnih „plodova tora“, kako glasi stara komparativna dosetka koju izgovaraju najčešće nenavikli na igličaste riblje kosti. Grad mornara i „Mornara“, u kome se od crnog rižota od sipe smešimo kao da su nam usta puna kupina ili crnih ribizli, od rižota s tikvicama i kozicama od zadovoljstva, a od kotleta od morskog psa, sa prilogom od blitve i krompira, od trijumfa nad morskom beštijom koja će okončati predatorski vek u našem želucu, kralja svaštojeda na vrhu prehrambenog lanca, a u odresku dobro grilovane tune uživamo kao da je biftek i zaboravljamo da smo je stešnjenu i „zaokruženu“ sretali tek u konzervi, s mirođijom. Itd. 

4. 

I taman kad pomisliš da si joj utekao, zaskoči te stotinama kilometara dalje, buka ili virus, prepodnevno zvrndanje građevinske bušilice i međusobno dovikivanje radnika, posebno se jedan ističe koji ima vokalne ambicije, i nekakva prehlada koja čini da se preznojavaš u hladu ili dok spavaš, a možda je i do vlage u vazduhu i primorskog podneblja. I praznina ekrana koja je ista ovde, u Rijeci, kao i na bilo kom drugom mestu (pomaže li uopšte promena perspektive i osvežavanje iskustva?), dok „promenjeno mesto reprodukcije“ definitivno ne pospešuje koncentraciju i fokusiranost. 

Moje se telo sporo navikava na nove okolnosti, moj duh je večni mladić koji je rano ostario, koji teži suštinama ljubeći pobunu, zadovoljava se slušanjem i oseća stid jer mu u društvu zabavne anegdote klize između prstiju (ili stoje dezorijentisane iza „ograde zubne“). Duh koji se s merom pali, kao petrolejka koja se ne dopunjava redovno, i s merom gasi, uznemiren sitnicama, iritiran nesuvislostima i vlastitom nemoći da im se efikasno suprotstavi. Gasi se uz tahikardiju, hipertenziju i anksioznost, i uz sindrom trajne inficiranosti osećanjem nedostatka smisla, pošto se žudnje za pravdom davno lišio kao lepe adolescentske zablude. Dekrešendo od spolja ka unutra, od javnog ka intimnom, mada sve vreme vibrira žica jezičke potencije i smisla teksta. Ako „priči i pričanju kraja nema“, sa čime nije teško složiti se, šta ostaje kad se zagledaš iza priče, u mesto na kome je ležala, kao kamen: malo vlažne, ulegle zemlje i pokoji insekt. 

A koje je to mesto gde je ležala priča i da nije negde utekla? Ne, tu je gde je i bila, nije reč o mestu njenog materijalnog otiska izraženog tekstom, već o mestu u nama, gde smo pohranili kako je delovala na nas zajedno sa očekivanjima i utiscima, sa neupitnim poverenjem u vrednost čitanja. Ali čitanje nije logoterapija, posebno ne ona po Viktoru Franklu. Iz beline ekrana zjapi nevidljivi ambis, isti onaj koji usisava Lavkraftove likove u dubinu postelje. Hranimo ga, taj ambis i tu provaliju, svime što imamo: tekstom, iskustvom, putovanjima, promenama, zaklinjanjem, očajem, i nismo se pomakli ni milimetar. 

Ljudi vole nastavke i obećanja, čitalačka publika takođe, možda posebno ona. Uostalom ko bi mogao da tvrdi da većina nije u pravu. Otuda imperativ srećnog kraja, koji nije kraj, već tačka i zarez. Tačka i zarez kao trenutni predah, nikada prekid. Šeherezada je produžavala vlastiti život pričanjem, prekidajući povest na najzanimljivijem mestu, kao scenarista sitkoma, čitaoci produžavaju i osmišljavaju svoj čitanjem – u toj transakciji svi dobro prolaze, dok prolaze. Divna melanholična dvosmilica za kraj: prolaženje i prolaznost, antistatika i nepomična večnost, prevazilaženje prepreka i pohvala samom sebi. Ekran pun iskaza koje um prima a onda i rastače kao hijeroglife. Ma šta da si saopštio, šaputao si sebi u mraku i pratio svoju senku na zidu, dve nijanse tmine. Tekst je ponekad snop svetlosti a ponekad zlatni novčić koji se nepomičnom putniku stavlja ispod jezika ili na očne kapke. 

Početno ništa razlikuje se od završnog. Taman koliko širom otvoreno krilo prozora od ovlaš pritvorenog.